Whiners

Svako ima trenutke u životu kada je potrebna volja i hrabrost da se prebrodi. Ne znam odakle ta strast da se sažaljevam i uživam u svojoj nesreći. Štaviše, nesreća koja se lako uklanja?

Postajem razdražljiv kako starim. I počeo sam da primjećujem koliko me nerviraju kuknjavi. Kao i njihov broj. Čini mi se da ih je kod nas nekako previše. Dvije kategorije - štreberski kukavi i agresivni kukavi. Neki samo kukaju i pričaju svima o svom teškom životu. Istovremeno, u njihovom vapaju uvijek nedostaje važan detalj - nije jasno šta rade kako bi popravili situaciju. Paradoksalno, pate, ali ne žele ništa da menjaju. Iako se čini, zašto kukati - riješite problem. Kao odgovor, još jedan tok kukanja. Ali problem se ne može riješiti kukanjem, to je očigledno. Počećete da listate vesti na Vkontakteu: svi vole slike o tome kako mrze ponedeljak. Ali budala shvata da ne mrze dan u nedelji, već svoj posao. Mrzite, ali nemojte odustati. Uvijek postoji radikalan način rješavanja problema - odrežite kukuruz koji vam truje život. Ne, strašno! Bolje da bacim potoke cvilenja na one oko sebe.

Kako pronaći motivaciju u životu?

Agresivne kukavice su uvek nezadovoljne sa svima. Vlada, vrijeme, žena, komšije. Ali nezadovoljstvo je samo maska. Iza ovoga je isto uobičajeno kuknjavo. Država je loša, putevi užasni, načelnik je kreten. Neka vrsta pesimističnog cviljača. Oni bloguju. Stalno su nečim ogorčeni do srži. Stalno misle da su im svi dužni, da se svijet vrti oko njihove bistre osobe. Nezadovoljni su doktorima koji nisu imali navlake za cipele, nezadovoljni su policajcima koji nisu dovoljno brzo odgovorili na njihov poziv, nezadovoljni činjenicom da neko na svijetu možda ima druge interese. Ukratko, kukavica ima zaista puno - i na internetu i u svakodnevnom životu.

I stalno se postavljam pitanje - odakle ljudima toliko vremena za kuknjavu?? Ako čovjek ima posao, nema vremena da kuka. I danas kao da razumijem šta je uzrok svih problema u zemlji. U njoj ima previše kukaca. Ljudi koji nisu u stanju da preuzmu odgovornost ni za svoju sudbinu, a kamoli za druge ljude. Cvilnik-činovnik će se žaliti na objektivne poteškoće i nedostatak novca, kukavac-policajac - na veliku količinu posla, kukavac-doktor za glupe pacijente, cviljač-domar za svinje-prolaznike. Ovaj tip ljudi nije u stanju da percipira svijet oko sebe kao objektivnu stvarnost. Odavno su se uvjerili da od njih ništa ne zavisi. Ostaje samo da kuka. Uvijek postoji razlog za slatke šmrkljave. Oni nisu u stanju da donesu odluku, uprkos činjenici da je to očigledno.

Ne uci me kako da zivim, bolje mi pomozi finansijski

Ne znam odakle ta strast da se sažaljevam i uživam u svojoj nesreći. Štaviše, nesreća koja se lako uklanja. Kada neko kaže da ne može da nađe posao, ja mu ne verujem. Ne može da nađe posao koji bi ga bio dostojan. Domari, bageri i serviseri su uvijek potrebni. Ali čovjek ne može naći posao. Čudno. Odavno sam uvjeren da je svako kovač svoje nesreće. Dovoljno je pogledati unazad i vidi se lanac lijenosti, neodgovornosti, aljkavosti, promiskuiteta koji je doveo do konkretnog problema. Ali niko ne želi da menja sebe, svi očekuju da se svet iznenada promeni. Ili barem zažaliti. Glupo je očekivati ​​da će se sve nekako samo od sebe srediti. Očekivati ​​da će se svijet zatresti od cviljenja je idiotizam.

Svako ima trenutke u životu kada je potrebna volja i hrabrost da se prebrodi. Ali ničiji život se u potpunosti ne sastoji od ovih trenutaka. Dovoljno je samo jedno - ne kukati, nego riješiti problem. U većini slučajeva to će potrajati malo vremena. Ali čak i ako za to treba 14 godina, kao kod grofa Monte Krista, to je ipak bolje nego posvetiti svoj život tupom kukanju.